Izglodana kost
jedina osta
od hiljadu stvorova
što protrčaše drhtavom dolinom,
dolinom ukletom odvajkada.
A crne zidine,
sazidane krvlju i mržnjom,
to i uzvratiše,
istim tim gologrudim poluljudima,
što ih nemir iz grobova povadi,
i posla na svetu misiju
gde i sam Bog ratuje.
Jeza, nemir i pakost,
jedini saveznici,
tih zveri,
uzburkaše im mrtva srca,
što vekovima bez svrhe kucaše,
a i sad im svrha beše neljudska.
A crne zidine,
prepreka jedina i neizbezna,
dele ovaj svet
na mrtvo i neshvatljivo,
na dobro i zlo,
gde je zlo nametnuto,
a dobro još neistraženo
i nepoznato tom
poluljudskom rodu.
Jedino će nam magla,
nemoćna i nedodirljiva,
ispričati šta se zbilo
tog crnog dana,
gde čovečanstvo pokleknu,
i dodirnu svoj kraj.
Bitka, rat, vasiona,
sve se izgubi pred
crnim zidinama.
A sami ih sazidaše,
sami im suštinu nadahnuše,
sami pred njima
nestadoše.