I dogodi se dodir. Uzburkani molekuli sa vrhova prstiju njihovih se prvi spojiše, nakon čega usledi pozitivni razor svakog nervnog, razgranatog krajička, kao i neizbežno ledena, a tako prokipela jeza. Senke u pozadini zaigraše sopstvenu igru na prohladnom povetarcu izlazećeg sunca. Njegov pogled upućen k` njoj i inje što mu obrve krasiše. Prošlo je mnogo

Tvoj odsjaj na površini jezera ne postojaše. Nevidljivko. Treba oduvati prašinu sa tvojih kolena, bedara, ne bi li se ponovo podigao i pohitao ka svojim najmilijima. Sve starudije bejahu zaboravljene, zarđale, a čak se ni ljubavi više ne sećaju. Ali osmehom ih sve podsećaš da si uvek bio taj koji ih vuče za rukav ne

Vetar ti mrsi kosu, dok sa vrha broda dodiruješ razjarene talase, a sunce se smeši i daje nebu takvu svežinu, da ti prosto zastane dah. Ti si kapetan. Teško je postati svestan kapetan sopstvenog broda snova koji će zauvek ploviti neistraženim vodama. Bile bistre ili mutne, svako novo jutro će ostaviti traga, kako na licu,

Stopih se sam sa sobom i pri tom transcedentalnom podvigu, greškom, se pretvorih u molekul. Majušan, a tako kompleksan, obuhvatio je celo moje ja. Nazvaćemo ga Rajko, i distanciraćemo ga od mene i staviti u treće lice, ON. Tako! I tako, Rajko na rubu svog molekularnog života razreši neke zablude i poče da menja poziciju