I dogodi se dodir. Uzburkani molekuli sa vrhova prstiju njihovih se prvi spojiše, nakon čega usledi pozitivni razor svakog nervnog, razgranatog krajička, kao i neizbežno ledena, a tako prokipela jeza. Senke u pozadini zaigraše sopstvenu igru na prohladnom povetarcu izlazećeg sunca. Njegov pogled upućen k` njoj i inje što mu obrve krasiše. Prošlo je mnogo od prvog razmenjenog, takvog pogleda. I ona je to znala, takođe i osećala. Osmesi, prikriveni sramežljivošću i uzde što ih obaviše…ljubav njihovu beskrajinsku.

Taj beg, mudro isplaniran, beše sada i definitivan. Beg od nastale usamljenosti, od zaborava, od košmara…od čoveka. Dok je vreme teklo, a njih dvoje postajali jedno, ljubavna kapsula beše lansirana k` suncu…odakle sve toplote poističu…pa i one iz srca naših jedinih. Zagrljeni, pripojeni jedno uz drugo, posmatrali su izlazak sunca, dok su brzinom svetlosti hitali ka zvezdama, ka slobodi zasluženoj. Tren suštine nikada bliži bio nije. Tren dodira sa izvorom života, sa magijom nedefinisanom.

Ostavljajući svoju telesnost iza, prikrivajući sve nastale tragove iz prošlosti, napuštali su granicu koja razdvaja plavetnilo od tmine…opipljivo od nezamislivog. Dok je na kondenzovanom staklu po poslednji put iscrtavala srce, njegov kapak zaigraše. Blještaj iskonske svetlosti kroz nastale oblike prože sam čin uzvišenom, čarobnom dozom ljudske divote. Mesta za suzdršanost nije bilo. Suza se pojavi i skliznu. Poslednji poljubac, strastveniji od prvog… i minutno zatvaranje ta četiri kapka… i neizbežna beskonačnost koja usledi.

Vekovi prođoše, a legenda osta…previše savršena…baš onakva kakva je i trebala da ostane. U toj kapsuli preostaše dve odavno zaboravljene duše…dva tela…kao i neki zabeleženi trenutci sreće po papirima. Sve dok jednog bezličnog trenutka, bez prisustva ikakve logike, razuma, pa čak i mašte, varnica ne iskoči i ne izazva neke nepotrebne, a tako dirljive trenutke…